Đačko doba

Published by Nina Martinović Armbruster u Kolumne · 23 Mart 2020
Tags: Đačko, doba, škola, učenje, bubanje, radost, mentalno, zdravlje

Đačko doba (video)

Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. Ovu sam misao Branka Radičevića dugo doživljavala kao netačnu. Nije da nisam volela da idem u školu, ali činilo mi se da ono „najlepše“ njoj ne pripada. Pih, moš'' misliti, pa ima toliko lepših trenutaka nego što su oni, provedeni u školi. Dobro, lepo je dobijati dobre ocene, lepo je provoditi vreme sa drugarima, ali bubanje za ocenu? Kako to može da bude lepo? Nešto mi je tu smrduckalo. Sa druge strane, oduvek sam bila vrlo radoznala. Svašta me je zanimalo i budilo maštu. Uvidela sam da je spoznavanje, učenje i savladavanje nekih novih znanja i veština izvor najsnažnije radosti u životu. Pa zar nije onda đačko doba najlepše? Ko sam ja da preispitujem mudrost jednog savršenog stiha? A onda, kao i uvek u životu, iskustvo donese prave odgovore.

Danas shvatam da je Brankova misao sama po sebi istinita, ali smo njeno značenje, njenu pouku, vremenom suzili isključivo na instituciju škole, a ne na učenje kao sposobnost da se razvijamo i napredujemo. Ono što mi se ne uklapa, u stvari je sistem na kojem počiva moderno školstvo, a ne „đačko doba“ samo po sebi. Način na koji se znanje u školi dobija, u vreme dok sam ja bila školarac, bio je vrlo krut i zasnovan na reprodukovanju poneuđenih lekcija. Retki su bili prosvetni radnici koji su uspevali da nam drže punu pažnju i da bez obzira na teško i često nezanimljivo gradivo, motivišu dečije glave da se raduju učenju. Bubanje zadatog gradiva, bilo je, a verujem da je i danas, najrasprostranjenija metoda učenja.

A u bubanju nema radosti. Barem za mene nije bilo, a čini mi se ni za većinu mojih školskih drugara. Teško mi je bilo da učim godine početaka i završetaka ratova. Možda bi me više zanimalo šta je do njih dovelo. Nekako mi je uvek izmicala poenta, a obrazloženja bila štura, nejasna i sumnjiva. Na kraju takvih lekcija, kao da nešto fali, da nisu dovršene. Gde je pouka koja bi nas naučila kako da se ratovi više ne događaju? Šta ja kao pojedinac mogu da učinim da više ne gubimo braću, očeve i sinove za nečije tamo interese? I zašto se opštom kulturom smatra poznavanje datuma važnih istorijskih događaja, a ne mudrosti koju smo iz tih događaja dobili? Tu negde se nalazi klica paradoksa u vezi sa stihom o đačkom dobu.

Negde duboko u sebi, svako od nas nosi odgovore na sva pitanja. Brojna iskustva kroz koja prolazimo, čine ih dostupnijim, jer sve više uviđamo mustre po kojima se stvari u našem životu odvijaju. Učeći kako da te mustre usavršimo, da ih prilagodimo i unapredimo, mi još brže dobijamo odgovore na svoja životna pitanja. Zato bi valjalo kada bismo češće konsultovali svoju unutrašnju mudrost, a manje očekivali odgovore spolja, od nastavnika, knjiga ili od medija, jer naši genetski kodovi nose u sebi zapise svega što je ljudski rod ikada znao, bez uticaja tuđe interpretacije. To su lekcije koje prolazimo i koje savladavamo, upijamo i kasnije koristimo, za razliku od lekcija koje samo nabubamo. A glavni pribor za učenje je naš duboki, unutrašnji osećaj. Đačko doba nema veze samo sa školom. Ceo život je u stvari jedno đačko doba. I neka nam u radosti učenja i napredovanja i bude najlepše!

reviews