Moj blog - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Idi na sadržaj

Davanje

Nina Martinović Armbruster
Published by Nina Martinović Armbruster u Kolumne · 7 April 2020
Tags: davanjetataotacjabukeradost
Davanje


 
Koliko god da imamo, uvek više želimo. Ljudski je to. Želiš uvek više, bolje, veće, jer to jeste  način da se razvijamo i da kao ljudska bića rastemo. Ali više puta se pokazalo da me život mnogostruko nagradi baš onda kada nešto dam. Pod uslovom da to što dajem, dajem od srca. Ima u tom činu nečega posebno velikog i moćnog, što oboji snagom i važnošću i najmanju sitnicu. Onaj kome je namenjena to oseti, i koliko god da je sićušan dar koji dobije, on ga sa velikom zahvalnošću prihvata jer ga srcem oseća.

 
Nemerljivo je to što od srca dobijamo. Nema to novčanu ili neku drugu vrednost koja se brojkama ili gramima zlata može izmeriti. Ona se meri količinom radosti koju donosi, i sjajem u oku koji izaziva. I da ne bude zabune, ovde ne govorim o onome koji prima, već o onome koji daje. Svaki put kada odem u posetu ocu, on se potrudi da mi podari nešto iz bašte što su on i žena mu uzgajili. Nekad su to plodovi koje su dugo negovali, jer su ih posejali, zalivali, okopavali i od raznih napasti branili. A nekad su to plodovi koje su naizgled samo ubrali ili već otpale sa zemlje pokupili. Kažem naizgled, jer i te voćke on je posadio, kalemio, negovao, štitio, zalivao, godinama se sa zečevima, dok su bile mladice borio, sa nebom se za kišu dogovarao i od grada strepeo. Svaki trenutak te njegove pažnje ispunjava svaku jabuku koju mi u korpu spusti. I svaka ta jabuka, mogla bih da se opkladim, sasvim je drugačijeg ukusa od bilo koje druge koju bih probala. Verujem da je tako, baš zbog svega toga što se u njenim sokovima može okusiti. Svaka kapljica soka iz te jabuke, natopljena je strpljenjem, ljubavlju, znanjem i mudrošću koje moj otac ima o svim tim biljkama, kao i o procesima kroz koje je potrebno da prođu da bi se odgajile i sačuvale. Sočnost mi se još jačom čini kada pomislim da je to znanje nasledio od svojih predaka koji su ga godinama, vekovima, skupljali, koristili i na svoje naslednike prenosili. Sa kolena na koleno, ta su se znanja i ljubav umnožavali i svaki taj zalogaj današnje jabuke još više zasladili. Kada mi svojim snažnim šakama nežno spušta plodove u korpu, mene obuzme ljubav i radost, kao da svi naši preci upravo kroz taj pokret svoju ljubav šalju sve do mene danas. Kroz te tikvice, paprike, paradajz, šljive i jabuke ja osećam svu očevu ljubav, brigu i pažnju i tihu radost koja ga ispunjava dok svojoj deci nešto poklanja.

 Nije u pitanju samo taj ukus, ta boja i miris potpuno drugačiji od svega što sam ikada okusila,  ja osećam ogromnu zahvalnost pre svega zbog tog sjaja u njegovim očima u trenutku dok mi te plodove daruje. Uz osmeh, skromno tvrdeći da „eto, nije nešto“, a osećajući opet koliko to meni znači, on me kao i uvek, uči još jednu važnu lekciju: kad od srca daruješ, najviše se raduješ.



Nema komentara

Nazad na sadržaj