Moj blog - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Idi na sadržaj

Igrica

Nina Martinović Armbruster
Published by Nina Martinović Armbruster u Kolumne · 23 Mart 2020
Tags: Igricanivoiznanjaigravideoigre
Igrica (video)

U više navrata čula sam kako neki mudri ljudi govore da je internet izmišljen samo zato da bi nam jasno pokazao kako Univerzum funkcioniše. Uopšte ne moramo da poznajemo elektroniku, bežičnu tehnologiju niti zakonitosti iz bilo koje naučne oblasti, a pogotovo ne moramo da verujemo da je moguće dobijati podatke kad poželiš, komunicirati sa ljudima širom planete, kamerom se prošetati po bilo kom kraju sveta, jednostavno, stisnemo tipku na tastaturi i eto nas!


Kažu da tako u stvari funkcioniše i Univerzum. Svi smo povezani bežičnim vezama jedni sa drugima i sa svim znanjima ikada otkrivenim od kad je sveta i veka. Svi ti impulsi, talasi, kako god ih nazvali, dostupni su svakom živom čoveku, jer svi tako funkcionišemo, svi imamo misli koje su elektromagnetni talasi, i koje su deo tog velikog internet skladišta, dostupnog u svakom trenutku. Mi samo treba da znamo koje dugme da stisnemo, u stvari treba da zatražimo odgovor i odgovor će nam stići. Deluje jednostavno, više puta sam se i sama uverila da je tako. Prirodno, postavlja se pitanje kako to da ipak nismo svi zadovoljni, srećni, mudri i ispunjeni? Ako već imamo sve odgovore na dohvat ruke, zašto ih ne koristimo? To je kao u video igrici. Moram da savladam određene nivoe znanja i veština, da bih dalje napredovala. Savladavam osnovne prepreke svakodnevice nastojeći da uživam u životu koliko je moguće. Već sam shvatila da uživanje ne može da bude trajno i da draž životu upravo daju prilike da savladavam razne izazove, jer jedino tako učim, napredujem i onda u tom napredovanju uživam. Kada mi se iste stvari, ljudi ili događaji ponavljaju u životu, to je potpuno jasan znak da nešto nisam savladala. Tako se vraćam na niže nivoe, sve dok ne shvatim da je rešenje svakog problema isključivo u meni. Ja moram nešto da menjam u svom pristupu, taktici, ponašanju, shvatanju... i to moram da dokučim sama. Šta je to što treba da promenim kod sebe da bih prešla na sledeći nivo, da bih dalje napredovala u životu?



Sebe ne poznajemo dovoljno, jer smo od malena naučili da nešto glumimo kako bismo se uklopili u sliku kakvu o nama imaju ljudi koji su oko nas. Zato nam u život dolaze ljudi ili situacije koje nam na to ukazuju. Ono što kod drugih primećujemo, bilo da nam se sviđa ili je odbojno, upravo je ono što ima veze sa nama. To su nam smernice od Univerzuma u kom pravcu da razmišljamo. Meni se često desi da sa otporom reagujem na smernice koje mi šalje moj životni „internet pretraživač“. Durim se, pitam se zašto se baš meni dešavaju takve stvari, zašto baš meni dolaze takvi ljudi, takvi odnosi? Ali poslednjih godina povremeno poverujem da sve to ima nekog smisla i zapitam se šta je to u meni što ih stalno privlači, a ne šta je to sa životom pa ih stalno šalje? Mogu da vam kažem da odgovori u tim trenucima stižu munjevitom brzinom. I budu tako neverovatno precizni, da mi je odmah kristalno jasno šta mi je činiti. E sad, od kristalno jasnog do trenutka kada krećem u akciju, dugačak je put. Često akcija zahteva da promenim neku svoju naviku, da promenim način na koji se oduvek ponašam, a to ume da bude teško. Ponekad mi se učini toliko teško, da ni ne pokušam da išta promenim i pogađate, polako ali sigurno, vratim se ponovo tamo gde sam bila, ne savladavši zadati nivo igrice - ponovo na početku. I tako u krug. Iz nekog razloga, čim sam se rodila, na igru zvanu Život sam pristala. Zato, i kad gubim i kad dobijam, trudim se da u igri uživam.



Nema komentara

Nazad na sadržaj