Moj blog - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Idi na sadržaj

Iluzija razdvojenosti

Nina Martinović Armbruster
Published by Nina Martinović Armbruster u Kolumne · 20 April 2020
Tags: Zdravljepromenesvetsemenjapromenasvestinovodoba
Iluzija razdvojenosti
 


Knjige koje sam gutala pre desetak godina, govorile su o promenama na planeti i u svemiru, govorile su o kraju sveta kakav poznajemo. Radovala sam se tim promenama unapred. Radovala sam se nestanku zlobe, gramzivosti, pakosti, sebičluka i ponovnom buđenju ljudskosti svake vrste. Maštala sam o tom svetu u kojem se svi međusobno podržavamo, poštujemo, uviđamo da smo povezani, sarađujemo i dostižemo neverovatan razvoj svesnosti. Godine su prolazile, a činilo se da se stvari na planeti ne odvijaju onako kako je u knjigama pisalo.

 
Ipak promene na ličnom planu, bile su sve uočljivije. Menjala sam se na svoje oči! I dalje se menjam. Toliko toga otkrivam o sebi da mi se sve čini da uopšte nisam ista osoba koja sam bila pre samo par godina. I nisam. Poredeći promene u sebi sa promenema na planeti, morala sam da uzmem u obzir faktor – vreme. Za svojih pedesetak godina, tek možda jednu četvrtinu života, posvetila sam svesnom otkrivanju sopstvene suštine, što je uzrokovalo brojne promene čak i u karakteru, za koji sam mislila da je nepromenjiv. (Možda ga sada samo slobodnije ispoljavam?) Kada uporedim taj period svog života proporcionalno životu ljudske vrste na planeti, pa tih desetak godina je tek jedan tren! Da, mnogo toga može da se dogodi u jednom trenu, ali iz perspektive ljudskog života, civilizacijski tokovi jedva mogu da se nazru. To me je prilično umirilo. Iako promene nisu munjevite i upadljive, one se događaju, a ako prestanem da očekujem određene scenarije po kojima ja verujem da se promene odigravaju, onda ih primećujem još više. I ovaj „cirkus korona“ jedan je od znakova promena kroz koje čovečanstvo prolazi. Zatvoreni smo unutar zidova i čini nam se da smo razdvojeni, a zapravo nas ta razdvojenost više povezuje. Češće se čujemo sa svojima, i u mislima (što je po mom mišljenju još važnije) smo sa njima mnogo više nego pre. Sećam se nekih važnih i divnih ljudi sa kojima sam zapostavila kontakte i pravim planove kako ćemo se družiti i kako ćemo mnogo jedni drugima značiti kada sve ovo prođe.

Prestala sam da tragam za informacijama, dosta mi je sluđivanja oprečnim podacima, i preorjentisala sam se na potragu za inspiracijom. Tragam za inspirativnim ljudima, umetničkim delima, prirodnim lepotama... i osećam kako mi to produbljuje um i otvara srce. A onda iza toga nailazi snažno osvešćivanje, iz dana u dan, sve je veće. Donosim zaključke toliko jasne i logične, da mi informacije koje pljušte sa svih strana izgledaju jadno i smešno, kao u nekoj neveštoj dečijoj pozorišnoj predstavi: ne znam jesu mi smešniji glumci ili scenario po kojem igraju, a opet, ne mogu više ni da se ljutim, jer to su sve deca, bolje trenutno ne umeju.  

 
A promene se nezaustavljivo dešavaju. I ovi zidovi koji nas naizgled razdavajaju, kako reče inspirativni profesor Rendi Poš: „...ne služe da nas zadrže da ne izađemo napolje, nego da nam pokažu koliko jako želimo da to učinimo.“ I ne, nisu to samo zidovi od cigala, to su zidovi od misli, uverenja, strahova i samonametnutih ograničenja. Oh, kako je zanimljivo posmatrati nas kako svi kao jedan, ciglu po ciglu vadimo i jedan potpuno novi svet gradimo.   



Nema komentara

Nazad na sadržaj