BLOG - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Moje prvo drvo (video)

Nina Martinović Armbruster
Published by in Kolumne · 13 April 2019
Tags: Drvodrvećezagrlidrvodrvoživotatrešnjaorahljubavzdravlje
Moje prvo drvo (video)

Kada je pre mnogo godina snažan vetar oborio moju mezimicu trešnju, bila sam se jako potresla. Jeste da sam volela da jedem njene plodove, ali ne, nije to... Imali smo još trešanja, znala sam da ću i dalje moći da ih jedem, ali ova... ova je bila posebna.



Poznavala sam tu trešnju od kada sam za sebe znala. Bila je verovatno prvo drvo na koje sam se penjala. Njene  grane bile su kao neke klupice, specijalno podešene da se baš ja na njih bez problema penjem. Sate i sate sam znala da provodim na njoj, osećajući kako me miluje njeno lišće, zamišljajući da se nalazim u nekom sasvim drugom svetu koji lebdi iznad poznate mi stvarnosti. Bio je to svet iz mašte, u njemu je bilo spokoja, mira, svežine i prostranstva. U tom svetu ja sam bila snažnija, veselija, slobodnija i nekako mudrija. Ne znam šta sam to znala, bila sam stvarno mala, ali kada je trešnja iščupana, dugo sam plakala. Plakala sam za njom, za ljuljaškama koje smo na nju kačili, za njenim udobnim i sigurnim granama, za hladovinom u kojoj sam se leti igrala... Kao da mi je neko naglo otkinuo parče detinjstva.



Drugo važno drvo u mom životu bio je jedan stari, veliki orah, negde na početku bašte. Imao je debelo i kratko stablo, koje se već na metar visine račvalo na dva ogromna stuba što su se spajala gore, u ogromnoj gustoj krošnji. Na njemu smo prvodili sate i sate, gotovo da nije prošao odlazak u baštu da se nismo barem jednom popentrali na njega. Njegove su se grane savijale i ljuljale na vetru, imala sam utisak kao da se ljuljam na ogromnim talasima nekog dalekog, velikog, a pitomog mora. Jednom sam ga sanjala svu noć, da bi mi brat sutradan javio da su ga isekli, jer bio je odveć star. Zatim je tu bio jedan hrast u komšijskoj bašti, koji je nama klincima velikodušno bio dat na korišćenje, i na kojem smo sagradili kućicu. Jeste da arhitektonska zamisao nije išla dalje od nekoliko dasaka i letvica, ali to je bilo pravo sklonište. Od čega smo se sklanjali, ni ne sećam se, ali kao svi klinci, imali smo potrebu da imamo neki svoj skriveni kutak, zamišljali da je to neko naše carstvo. Osećali smo radost i sigurnost. Bilo je još posebnog drveća u mom životu, sećam se dobro jedne grane kojoj sam pevala dok sam se ljuljala i kada bih bila daleko, ja sam na nju mislila, pozdravljala je i molila je za pomoć i podršku u raznim životnim izazovima. Mogla bih sada da se zakunem da mi je odgovarala na molitve i da me je na neki način podržavala.



Nisam tada još uvek znala da postoje israživanja koja potvrđuju da drveće i sa nama ljudima, a i međusobno komunicira. Njihov korenski sistem je poput naših neurona u mozgu, koji prenose impulse poput informacija. U Italiji postoji mesto Damanhur gde se istražuje kako drveće komunicira, njihovi impulsi se „čitaju“ uz pomoć preciznih instrumenata i pretvaraju u električne impulse, a ovi u tonove. Drveće tako stvara prelepu muziku. U alternativnoj medicini postoji dendroterapija, koja izučava koristan uticaj određenog drveća na ljudski organizam, a u Japanu na medicinskim fakultetima uvode obavezne sate provedene u šumi, jer istraživanja potvrđuju blagotvorni uticaj na psihofizičko stanje čoveka. Nemojte se zato čuditi što postoje ljudi koji grle drveće. Probajte da provedete petnaestak minuta u zagrljaju sa drvetom. Takvog prijatelja, koji stvara tihu radost i takvu sigurnost, još niste upoznali.



No comments

Back to content