BLOG - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Ogledalce, ogledalce moje (video)

Nina Martinović Armbruster
Published by in Kolumne · 17 April 2019
Tags: Ogledaloduhovnostradnasebi
Ogledalce, ogledalce moje (video)

Otuđili smo se jedni od drugih. Više se ne posećujemo, čujemo se telefonom ili preko skajpa ili preko vajbera...Nismo više povezani realno, nego virtuelno. Pa dobro, neko bi rekao da je to dobro, da se okrenemo više sebi nego drugima, da malo više obraćamo pažnju na sebe, i svoj unutrašnji, a ne spoljašnji svet. Međutim, nije tako. Bežeći od kontakta sa drugim ljudskim bićima, gubimo priliku da uvidimo na koji način funkcionišemo i da eventualno nešto po tom pitanju preduzmemo.

Naša komunikacija sve više postaje jednosmerna. Gledamo TV program, čitamo vesti na internetu ili u novinama i samo primamo informacije, nema dvosmerne komunikacije. U suštini, mi samo „gutamo“ ono što nam se servira, ne reagujemo na to jer druga strana nas svakako ne vidi i ne čuje, a onda se začudimo nekoj svojoj reakciji u nekim potpuno nevezanim situacijama. Kada bismo više komunicirali jedni sa drugima i pri tome obraćali pažnju na to kako se osećamo i kako se ponašamo, mnogo bismo bolje sebe upoznali, i mnogo bolje upravljali svojim ponašanjem i svojim životom. Vežbajući komunikaciju, vežbamo da vidimo i sebe i druge u međusobnim odnosima i lakše uviđamo šta to kod sebe možemo da promenimo, kako bismo promenili neke svoje životne okolnosti. Mnogo puta smo čuli da menjajući sebe menjamo svet, međutim, šta smo u vezi sa tim preduzeli? I dalje za sve svoje nedaće krivimo sistem, državu, rodbinu, partnera, komšije, školu, šefove, posao, vreme... i samo kad bi se nešto od toga promenilo, nama bi bilo bolje.


A šta smo to suštinski kod sebe barem pokušali da promenimo u poslednje vreme? Koju smo naviku proglasili za „najsvetiju“ jer „to mi je još jedino u čemu uživam“ i nastavljamo da joj se pokoravamo iako znamo da je pogubna i odbijamo da makar pokušamo da joj se odupremo. Još manje se trudimo da pronađemo uzrok toj navici. Skloni smo da kažemo pa šta, i drugi to rade, pa šta, svi to rade! Onaj tihi glasić koji nam iznutra poručuje da nešto „ne štima“ i da nije u redu, kao po komandi odmah zatrpavamo gomilom hrane, TV serijama, novinskim člancima, blejanjem po društvenim mrežama ili igranjem raznih igrica... Svi imamo taj tihi glas, to je naše unutrašnje biće, to je ono što zovemo „ja“ kada stavimo ruku na grudi kad hoćemo da se predstavimo. Ako se povremeno tokom dana utišamo i oslušnemo svoje disanje barem na nekoliko minuta, taj će se glasić probiti do naše svesti i reći nam tačno šta da uradimo sa sobom da bi nam bilo bolje. Prepoznaćemo da je to upravo taj glas, ako se odnosi samo na nas, nikako na druge ljude i na okolnosti.

Taj glas će da nam pomogne da shvatimo da su drugi ljudi naša ogledala i da kroz komunikaciju sa njima, mi u stvari otkrivamo kako mi funkcionišemo. I ako su drugi prema nama grubi, neiskreni i zli, to samo znači da u nama postoje takve vibracije jer ih drugačije ne bismo privukli u svoj ustvarnost, i da bi bilo dobro otkriti njihove uzroke i tako ih zauvek transformisati. (Preporučujem knjigu Majkla Brauna „Proces prisutnosti“) Nije to tako lako, lakše je pobeći u virtuelni svet, ali ako ćemo čitavog života izbegavati život, sklanjajući se od njega, zašto smo uopšte došli da ga proživimo? Pogledajmo u oči biće koje sretnemo, potražimo onu iskru zbog koje se svi radujemo što živimo. Potražimo ljudskost u sebi i u drugima, dok još imamo šta da tražimo.  



No comments

Back to content