BLOG - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Rešetke sigurnosti (video)

Nina Martinović Armbruster
Rešetke sigurnosti (video)

Naš kućni ljubimac, papagaj Krle, ume da zviždi nekoliko melodija, ume da se ljulja na ljuljašci, ume da se brčka u pojilici, ali ne ume da leti. Osim u iznenadnim napadima straha.


U normalnim situacijama, on ne zna da može da poleti. Ako mu od kaveza do stola postavimo bambusov štap, a na stolu ostavimo komadić omiljene hrane, on će hitro došetati do stola. Ali ako ne postavimo taj most, on ne ume da preleti taj metar do stola. Nakanjuje se, sve se namešta kao da će da poleti, širi krila, spusti telašce kao da hvata zalet i... ništa. Ne poleti. Vrati se u kavez i zatvara za sobom vrata. E taj deo je baš zanimljiv. To što ne ume da koristi letenje po potrebi, možda i priliči papagaju u zatočeništvu, ali to što se stalno vraća iza rešetaka ukazuje na to da živi u strahu. Naš se Krle oseća sigurno samo iza rešetaka. I dok ga napolju čeka čitav svet biljaka, predmeta, raznovrsne hrane i raznog šarenila, on bira da ostane u svom kavezu, gde je sigurno. Tu uvek ima vode i hrane, a izvan rešetaka? Tamo ne zna šta ga čeka. I on bira da samo posmatra šareni, za njega veliki svet, i da nikada ne pokuša da ga upozna i možda otkrije radost letenja, skakutanja i istraživanja. Umesto slobode, bira kavez. Dobro, ne bi ni ta sloboda bila baš potpuna. Ne bismo ga pustili napolje, jer bi mu se neka mačka sigurno obradovala, ali svakako bi i letenje po kući donelo dobru razonodu i osećaj slobode.

Znam, ne bi trebalo da se čudim jednom papagaju, kad poznajem popriličan broj ljudi koji žive život slično kao Krle. LJudi imaju potencijale koje retko koriste, i tek kada dođu u iznenadne, izazovne situacije, oni reaguju munjevito, precizno i snažno i čude se kasnije otkud im tolika snaga, brzina i snalažljivost. A to u stvari imaju u sebi, samo ne umeju da to koriste. Ne znaju da znaju. Ne znaju da mogu mnogo više od onoga što misle da mogu. Misliti i znati nije isto. Da bi nešto mislio, dovoljno je da sam nižeš neke ideje, svoje ili tuđe, u svojoj glavi. A da bi znao, moraš da učiš. Iz svog iskustva, ili od drugih ljudi ako im veruješ.


Tako i mi svi često biramo svoju sigurnost iza rešetaka i mislimo, da nam je tu dobro. Tu iza rešetaka sigurnog posla, iza rešetaka starih navika, iza rešetaka zone konfora. A izvan toga, čeka nas široko polje različitih mogućnosti, izazova, šansi i prilika za radost, ljubav, uspeh, zahvalnost. Samo kad bismo se prisetili situacije u kojoj smo bili odvažni i snažni i probudili taj svoj potencijal svesno, mogli bismo čuda da napravimo. Ali mi nismo sigurni da nešto možemo. Ne verujemo dovoljno u sebe. Možda baš zato što često izbegavamo izazove, ili uvek na isti način reagujemo na njih: odbijajući da ih savladamo, nego ih samo ljutito ne prihvatamo. A oni se iznova vraćaju. Izazovi.


A mi se zatvaramo u svoje kaveze. Tamo je sigurica. Bez izazova molim, dajte hrane i pića i zatvorite vrata, promaja je. Sigurna sam ipak da u svakome od nas treperi iskrica radoznalosti, želje za avanturom, osećaja da je život možda mnogo više od kaveza u koji se zatvaramo i od onoga što iz tog kaveza vidimo. Potrebno je tek malo volje i da svesno aktiviramo sve svoje sposobnosti, a onda i zrnce hrabrosti, da se suočimo sa izazovima. Krle je naš učitelj. Uči nas kako živi ptica što ne može da se seti da ume da leti. Podstiče nas da se setimo da mi ljudi znamo čuda da stvaramo.



No comments

Back to content