BLOG - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Stanje misli (video)

Nina Martinović Armbruster
Published by in Kolumne · 17 April 2019
Tags: mislistvarnostvibracije
Stanje misli (video)

Poslednjih nekoliko decenija verovanje da je sve u životu zacrtano sudbinom, zamenilo je verovanje da sve u našem životu zavisi od naših misli. Čak i oni koji nikada nisu čuli za oca Tadeja, čuli su za naslov knjige sa njegovim besedama: Kakve su ti misli, takav ti je život. Savremena nauka uz pomoć preciznih instrumenata dolazi do zapanjujućih otkrića o tome koliko suptilne vibracije koje proizvodi naš mozak mogu da menjaju stvarnost oko nas. Vrsta misli koje odašilju te vibracije, određuju koju vrstu emocija osećamo, a srce te vibracije dodatno pojačava i odašilje u stvarnost oko nas.


Zato je korektnije reći da naše emocije kreiraju stvarnost, a emocije nam zavise od misli, pa se tako vraćamo na početak priče. Ipak, bez obzira na to što znamo teoriju, u praksi retko uspevamo da mudro iskoristimo to znanje. Misli nam potpuno nekontrolisano okupiraju mozak, često se jedne te iste vrte u krug iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u godinu. Povremeno ih postanemo svesni, ali najčešće ni ne primećujemo kakve su i koliko nam štete nanose. Zašto je to tako? Zašto nam je „normalno“ da mislimo misli ispunjene brigom, strepnjom, strahom svake vrste? Zašto čak i kada znamo da to nije korisno, ne umemo da se odupremo porivu da radije očekujemo loše nego dobro, pa makar da se ne razočaramo kad se desi nešto loše.



Meni je  u detinjstvu, baš kao i svakome od vas, mašta radila savršeno dobro. Maštala sam o raznim svetovima, skakutala po oblacima, muvala se među zvezdama i planetama, zamišljajući neku divnu, razdraganu budućnost. A onda sam jednoga dana čula da to nije dobro tako. Neki pametnjakvić mi je iz najbolje namere rekao da se u životu uvek desi obrnuto od onoga kako maštaš. Tako sam polako počela da menjam način na koji maštam i kad bi mi na pamet pala neka lepa misao, brzo bih se potrudila da je izokrenem i zamislim neki nemio i ružan scenario. Neverovatno brzo sam se u tome izveštila. Čim dobijem neku lepu ideju, ja je brže bolje upropastim nekim ružnim slikama, i mogućim negativnim ishodom. Kada bih s proleća pomislila na more zamišljajući sebe na plaži, ubrzo bih se setila da stvari obrnem i zamislila bih sebe kako leto provodim u kući, sva nesrećna i razočarana. Iako su zablude koje čujemo kao mali u stanju da nas drže u šaci celog života, to nije jedini razlog što smo više skloni negativnim nego pozitivnim mislima.



Pravi razlog leži u našoj genetici koja se prenosi sa generacije na generaciju i koja u svojoj osnovnoj vibraciji čuva i umnožava sve strahove, razočarenja i brige koje su naši preci marljivo sakupljali. I čim se rodimo, sa tako napakovanom genetikom, od majke dobijamo uz njenu beskrajnu ljubav i bonus: razne strahove da li je njena beba u redu, ima li temperaturu, rastu li joj zubići, ima li grčeve... razloga za brigu, na pretek! A naše malo biće, u potpunosti zavisno od majke, oseća sve to, upija, pamti i nosi te zapise u svom energetskom telu kao dragocenost za koju ne sluti koliki je balast i prepreka u slobodnom razvoju jednog ljudskog bića. Sva sreća pa postoje metode poput porodičnog rasporeda koje nam pomažu da sva ta neželjena stanja naših predaka integrišemo, pa da najzad u harmoniji zavibriramo, da krila raširimo i udahnemo život punim plućima. A onom pametnjakoviću hvala što sam se na ličnom primeru uverila da je mi bolje od kad sam dobre volje.



No comments

Back to content