BLOG - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Baj baj naj (video)

Nina Martinović Armbruster
Baj baj naj (video)

Kao klinka, bavila sam se sportom. Bila su to lepa iskustva, lepo druženje i upoznavanje sa granicama sopstvenog tela i uma. Ali priznajem, najlepše od svega, bilo mi je pobeđivanje. Jako sam volela da pobeđujem. Taj osećaj kojem me je tata naučio od malih nogu, da dam sve od sebe i da budem bolja, da budem najbolja, bio je većim delom mog života moj glavni podstrek. Da budem brža, da skočim dalje, da budem najbolja. Bila sam talentovana.



Za malo da počnem i profesionalno da se bavim sportom. Sva sreća, život je za mene imao neke druge planove, pa je udesio neko takmičenje sa puno disciplina, i to baš u vreme kada se u klubu u kojem sam trenirala pojavila jedna vrlo talentovana devojčica. Počela sam da osećam paniku. Šta? Da neko drugi bude bolji od mene? Pa to ne smem da dozvolim. Na zajedničkom takmičenju prijavila sam se čak i za one discipline u kojima se nikada nisam takmičila. Trajalo je dugo, pobeđivala sam redom u svakoj koju sam prijavila, i na kraju dana, otišla kući presrećna, odbranivši svoje mesto zvezde u klubu... barem sam se ja tako osećala. Sutradan nisam mogla da ustanem iz kreveta, premor je učinio svoje i doveo do zdravstvenog poremećaja. Kada se situacija za par dana smirila, presuda lekara bila je zastrašujuća: pola godine bez ikakvih sportskih aktivnosti. Da ste samo mogli da pročitate moj dnevnik tih dana... Kakve srceparajuće rečenice, kao da mi se čitav svet srušio. Kako ću biti najbolja, ako ne mogu da se bavim sportom? Pevala sam ja u horu, glumila u pozorištu, ali nije to to! Tu ne mogu tako očigledno da budem najbolja.



Patila sam i patila neko vreme, ali do isteka tih pola godine, sport me uopšte više nije zanimao. Kao da se njime nikada nisam ni bavila! Prvi neuspesi na poljima na kojima nisam bila najbolja od svih, koštali su me mnogo emotivnih padova. Teško sam se nosila i sa najmanjim neuspesima, negirajući ih, okrivljujući razne okolnosti, i uopšte nisam mogla da ih prihvatim. Prolazila sam kroz razne faze dok nisam počela da naslućujem da je moj takmičarski duh na koji sam nekada bila tako ponosna, u stvari nešto što me odvajalo od drugih ljudi. Stvaralo mi je lažni osećaj da više vredim samo zato što sam u nekom trenutku bolja od drugih. A šta to uopšte znači biti bolji?



Svako je dobar u nečemu. Shvatam tek poslednjih godina koliko je važno da se udružujemo, a ne da se takmičimo u bilo čemu. Dobro je negovati sportski duh, ali zbog zdravlja, zajedništva, druženja, komunikacije i razumevanja. Mnogo veću radost osećam kada sa nekim u nečemu sarađujem, nego kad pobeđujem. Kada su deci iz jednog plemena rekli da će onaj koji prvi stigne do korpe sa voćem dobiti svo voće samo za sebe, oni su se uhvatili za ruke i dotrčali svi zajedno do cilja i svi se beskrajno radovali. E, takva sreća čeka sve nas koji sve više uviđamo koliko je važno kada se udružujemo. Kada svako učini ono što može i udruži svoje sposobnosti sa drugima, a ne protiv njih, kada konkurencija ustupi mesto saradnji, tada ćemo čuda da stvaramo!



No comments

Back to content