BLOG - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Da te pitam

Nina Martinović Armbruster
Published by in Kolumne · 8 May 2019
Tags: PitanjaradoznalostdatepitamsvesnostznanjeNinaMartinović
Da te pitam (video)

 
Postojala je neka emisija pre nekoliko decenija, u kojoj su nuđeni odgovori na razna, ponekad šašava, ponekad ozbiljna pitanja. Špica i muzika bile su neobične i za to vreme rekla bih prilično avangardne. Ne sećam se ni jedne teme o kojoj je bilo reči. Nažalost. Ali dobro se sećam te špice i dan danas koristim njen naslov u raznim situacijama: „Da te pitam“, pa onda ide neka ne baš prijatna, ali srećom kratka muzička fraza.



Oduvek sam volela da postavljam pitanja. Taj trenutak doživljavam kao trenutak kada odškrinem neka velika, do tada zaključana vrata iza kojih je nešto potpuno nepoznato. Možda veliko, možda malo, možda svetlo ili tamno, lepo ili ružno, dobro ili manje dobro, šta god da je, trebalo bi da tog trenutka bude otkriveno. Taj trenutak ushićenja, trenutak kada postavljam pitanje, kada otvaram ta vrata, ispunjava me nekom posebnom emocijom, jer se spremam da zakoračim u do tada za mene nepoznat svet. Međutim, trebalo mi je baš dugo dok nisam ukapirala da ja većinu odgovora znam unapred. Zapravo, mislim da znam. Na žalost, tokom života i otvaranja mnogobrojnih vrata, iza njih su me često čekala razočarenja, i to samo zato što sam imala snažna predubeđenja. Postavljala sam pitanja, iako sam imala već spremne odgovore. Otvarala sam vrata, a znala sam dobro šta želim da iza njih otkrijem. Tako su me mnogi odgovori sve više razočaravali.



Mislila sam da je ceo svet postavljen naopačke, sve dok nisam počela da shvatam da su moja predubeđenja kriva za to, a ne odgovori koje sam dobijala iza svakih odškrinutih vrata. Naime, dok odrastamo, mi naravno svašta učimo i to je lepo i dobro, jer tako se razvijamo i tako napredujemo. Ali odgovore koje dobijamo uzimamo previše zdravo za gotovo i mislimo da je ono što važi danas zakucano, i važiće i sutra i za 5 godina i za 50 godina. A nije uvek tako. Zapravo nikad nije tako. Sve se stalno menja, zato stalno i treba da tragamo za novim vratima koja ćemo da odškrinemo i da nešto novo saznamo. Ali ono što zaboravljamo je da bi ispred tih vrata trebalo da ostavimo sve što znamo, da potpuno otvorimo um za nove, sasvim drugačije ideje, stvari, ljude, doživljaje, u odnosu na one koje smo do tada upoznali, sreli i doživeli, a iskustva proizašla iz svega toga tako brižno skupljali i čuvali. E ta iskustva, ta sakupljena znanja, mogu poprilično da nam pokvare doživljaj novih odškrinutih vrata.



Zato često ne umemo da prihvatimo nove odgovore. Posmatramo ih kroz prizmu onoga što već znamo. Ne kažem da nije dobro koristiti već sakupljeno znanje, ali nije dobro držati ga se k'o pijan plota. Sa radošću vas obaveštavam da sam dobila mustru po kojoj dobijamo baš one odgovore koji nam pomažu da napredujemo i da se radujemo sopstvenom razvoju. Odškrinimo vrata duboko u sebi! Postavljajmo pitanja sebi! Osluškujmo odgovore koji dolaze iznutra, ne samo iz glave, nego još važnije, iz stomaka. Taj istinomer je nepogrešiv. Odgovori dolaze u obliku osećaja, misli, reči neke pesme ili delića razgovora ljudi u prolazu. Važno je stalno sebi postavljati pitanja i još važnije je ostati otvorenog uma za odgovore koji stižu.                                                                  
Oni ljudi napreduju što pitanja postavljaju.                                                      
Oni što sve znaju, tu gde su ostaju.



No comments

Back to content