Igra (video)

Published by Nina Martinović Armbruster u Kolumne · 17 April 2019
Tags: Igra, vreme, svesnost, razvoj, napredak, duhovnost, kosmos

Igra (video)

Slušam kako se odvija većina razovora u mom okruženju. Svi se žale da nešto na stižu i da nemaju vremena, a na poslu je ludnica. Uverila sam se da u život prizivamo ono o čemu razmišljamo i o čemu stalno razgovaramo, pa smatram da je isti slučaj i sa vremenom za koje neprestano govorimo da juri, da nedostaje i da nam izmiče. Ganjamo se tako uzajamno, vreme i mi. Napravila sam listu fraza koje najčešće čujem i izgovaram i koje bi svakako trebalo da izbacim iz upotrebe: „ništa ne stižem“, „ne znam gde mi je glava“, „ne znam gde udaram“, „frka je“, „ludnica je“, „nemam vremena ni za šta“... ima ih još, ali i ovo je dovoljno, garant ste se prepoznali bar u jednoj od njih.

Ovih sam dana pronašla mustru za prevaziaženje nesvesnih ponavljanja onih misaonih obrazaca koji mi stvaraju frustraciju i osećaj da mi stavri izmiču, da nisam dovoljno brza, dobra, uspešna... Jednostavno je: potrebno je vratiti osećaj igre u svoje svakodnevne aktivnosti. Potrebno je da maštamo, baš kao kad smo bili mali. Šetnju do posla možemo u mašti da pretvorimo u šetnju potpuno nepoznatim gradom, pretvaraući se kao da prvi put vidimo dobro nam poznate ulice, zgrade, semafore i prozore. Dok usmeravamo pažnju na detalje, trudimo se da potražimo lepotu u svakome od njih jer ako tražimo mane, ništa nismo uradili – to više nije igra. Gde ste videli dete koje se igra tako što nešto zamera, zanoveta i zakera? Tražeći lepotu u svom okruženju, podižemo vibraciju, izdižemo se iznad teških misli koje nas inače svakodnevno more i stvaramo jedan novi, otvoreni prostor za neke lepše, vedrije misli. Kad popusti pritisak brige, nezadovoljstva ili patnje, naš mozak počne bolje da radi.

To je kao kada nakon duge uzbrdice, auto stigne do neke zaravni i nastavi svoj put. To je i dalje isti auto, ima istu snagu i brzinu, ali sada radi mnogo mirnije, stabilnije i tiše. Čak mi kao vozači možemo malo i da virnemo kroz prozor, da udahnemo svežeg vazduha i da uživamo u prizorima. Dok vozimo zahtevnom uzbrdicom, to jednostavno nije moguće, jer smo usredsređeni na savladavanje tog puta, slušamo motor koji štekće, napeti smo, i ništa drugo sem puta ispred sebe ni ne primećujemo. A na ravnom putu, već je drugačije: veselo se zavalimo u sedište, pojačamo zvuk radija i vozimo opušteno i sa uživanjem.

Stalnim ponavljanjem istih pesimističnih rečenica sa one moje liste nepoželjnih, mi u stvari vozimo tom uzbrdicom. Potpuno usredsređeni na nju, mi je svojim mislima, brigama, negodovanjem i zameranjem, činimo još strmijom, još težom za savladati. A kada smo opušteni, vedri i veseli, to je kao da vozimo po ravnom putu, i možemo da se prepustimo uživanju u toj vožnji. Nisu svi putevi ravni, a nisu ni uzbrdice beskrajne. Stvar je u tome da imamo poverenja u svoj auto da će proći i ovu, kao i sve uzbrdice do sada i da se kao u igri, prepustimo radostima vožnje. U igri, mašta je veoma moćna i ako joj se predamo u svojim svakodnevnim aktivnostima kao što je posao, pospremanje kuće ili odlazak u školu, može da napravi čuda. Ako svoje obaveze počnemo da doživljavamo kao igru, prepustićemo mašti da radi za nas. A zna se da mašta može svašta.

reviews