Moj blog - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Mesija

Nina Martinović Armbruster
Published by Nina Martinović Armbruster in Kolumne · 14 April 2020
Tags: PrirodaZemljaplanetamajkaprirodazdravljemesija
Mesija

Ima među nama tih nekih zemljoljubaca, kojima planeta Zemlja znači mnogo više od nekog nebeskog tela po kojem se malo švrćkamo. Zemljoljupci Zemlju doživljavaju kao živo biće koje u saradnji sa Suncem, obezbeđuje sve što je za život ključno: hranu, piće, vazduh, sklonište, lekove, i osećaju sve to kao ljubav kojom ih majka Zemlja čuva. Zato nije neobično što poslednjih godina, uporedo sa porastom zagađenja i masovnih uništenja prirodnog sveta, raste i potreba da se ta majka Zemlja zaštiti, odbrani, sačuva i spase. Neki su čak malo i napadni u tome, iz straha da većina još uvek ne oseća koliko je važno pitanje očuvanja zdravlja naše planete. Ima i među njima svakakvih, ali zemljoljupci u glavnom ne foliraju. Oni imaju iskrenu želju da učine ovaj svet lešim i prijatnijim mestom za život, i žele to sa svima da podele.

I sama sam jedan period života bila u nekoj mesijanskoj fazi. Imala sam stalno neke ideje kako da pomognem svetu da otvori oči, kako da se ljudi osveste i uzmu život u svoje ruke, sve gledajući ljude oko sebe, otkrivajući mane u njihovim ponašanjima, čvrsto odlučivši da ću da im pokažem pravi put. Taj je put za mene i dan danas pravi: put razumevanja, dobrote, saradnje, svesnosti, istine i ljubavi. Za mene, ne može biti „praviji“! Ali shvatila sam da Zemlji nije potrebna nikakva zaštita, odbrana, čuvanje ni spasavanje. Njoj je potrebno samo da se ponašamo kao ljudi. Da se vratimo ljudskom načinu života. Nema tog mesije koji ljude može da nauči kako se ljudi ponašaju. Zna se šta je ljudski, zapisano je u ljudskim ćelijama, niko ne mora da drži predavanja o tome. To svako za sebe mora da utvrdi, da se preispita i otkrije koliko često se ponaša onako baš ljudski, da mu srce treperi od tihe radosti, a koliko često se ne ponaša tako.

Kada ja sama sebe preispitam i kada sve više živim u skladu sa visokim ljudskim vrednostima, tada ja pomažem planeti. Ne traži Zemlja da je spasavamo, ona je najsrećnija kada sa njom sarađujemo, kada joj služimo u zajedništvu sa svim ostalim bićima kojima je takođe majka. Shvatam najzad da je moj zadatak da živim život  upoznajući sebe sve više, oslobađajući sebe od prastarih, prevaziđenih uverenja za koja se ni ne sećam kada sam ih usvojila, niti znam od koga sam ih nasledila. Ta uverenja onda proizvode uvek iste, ponavljajuće, isprogramirane reakcije koje samo čine da se vrtim u krug, a niti šta rešavam, niti na bilo koji način napredujem. Samo ponavljam iste priče.

Upravo zato sam htela da spasavam i druge i planetu, da ne bih morala da se suočim sa činjenicom da jedino koga moram i mogu da spasim sam ja. Kada sebe upoznam, kada odbacim sav nepotreban teret usađenih programa ponašanja, ja tada postajem bolji čovek. Potpuno sam uverena da je to najbolja strategija za planetu. Ako se većina njenih stanovnika potrudi da se ponašaju k'o ljudi, onda će  planeta da procveta. Jer ljudi ne pale pluća kojima dišu, ne zagađuju reke iz kojih piju, gledaju da ne naude drugome jer drugi su samo delovi jedne te iste celine čiji smo svi deo. Kada pomognem sebi, pomogla sam planeti. Mesija zato nije potreban. Sada nam je najpotrebniji čovek, i to onaj u nama.




No comments

Back to content