BLOG - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Važno je

Nina Martinović Armbruster
Published by in Kolumne · 3 May 2019
Tags: važnojekolumneblogsmisaoduhovnostradnasebi
Važno je (video)

Prvo sam mislila da sam došla na ovaj svet da bih radila nešto jako važno. Onda sam neko vreme mislila kako mi ljudi i okolnosti ne dozvoljavaju da radim to nešto važno. Onda sam mislila da ništa nema smisla i rešila da se proveselim što više mogu, jer ionako ništa nije važno. Onda sam se jako razočarala u ljude i život i mislila da ću da svisnem od bola i tuge. Tada sam se okrenula sebi, spremna da odvažno sačekam tamo neki kraj.



A onda sam shvatila da jesam došla na ovaj svet da bih radila nešto jako važno, najvažnije! Došla sam da bih radila na sebi! Nažalost, ovo zvuči sada već otrcano, jer su moderni teoretičari svaki pokušaj da se trgnemo i dođemo sebi, proglasili za budalaštinu i praznoverje „novog doba“, ali to uopšte nije važno. Oduvek su oni koji tonu, mahnito grabili po površini, ne bi li one koji se bore da se izdignu iznad površine povukli sa sobom. Od kako sam to shvatila kao prirodnu stvar, ne ljutim se više na one što tonu, nego učim, slušam, čitam, sa svojim se osećanjima konsultujem, družim se sa ljudima koji me nadahnjuju da se trudim i napredujem, vežbam, padam i ustajem u mnogobrojnim pokušajima da se izdignem i budem na stepenici više od one, na kojoj sam juče bila... radim na sebi puno radno vreme!



Ipak, malo, malo, pa zalutam na tom putu ka sebi, ali uspem i da se vratim, jer sam pronašla mustru kako da to što efikasnije postignem. Reči! Lepe reči! Slatke reči! I to reči upućene sebi! Umesto da se naljutim na sebe što povremeno zapadnem u nezadovoljstvo, ljutnju ili čak očaj, ja promenim fokus. Setim se nekih svojih dobrih poteza, i pohvalim sebe zbog toga. Uopšte nije važno koliko su ti potezi značajni, veliki ili nekome drugome bitni, važno je da ih se setim, i da sebe zbog njih pohvalim. Bravo! Sjajno! Divno! Svaka čast! To prouzrokuje potpunu promenu raspoloženja na bolje. Celo telo drugačije zatreperi i vrlo brzo, već za minut – dva, ja se osećam drugačije, zadovoljnije i spremnije za sve što mi dolazi na putu ka sebi. A dolaze mi razne misli, razni izazovi koje valja osvestiti, prevazići i još malčice porasti.



A sve nedaće i patnje, pojavljuju se da bi mi pomogle da napredujem, da rastem i da se razvijam, a time i da budem srećnija, jer ima li ičeg lepšeg od osećaja da napreduješ, da si u nečemu sve bolji i bolji? I to ne u bilo čemu, nego u življenju sopstvenog života! Tako ja sebe pohvalim i time kao da dodam gas i ubrzam na tom putu ka sebi. Kada zaboravim mustru samopohvaljivanja, i primim se na negativno raspoloženje, tu se pojavi neka džombasta nizbrdica niz koju se strmoglavim. Tada razni bolovi počnu da opominju. Tako telo komunicira sa mnom. Ako se zanesem, pa skrenem sa svog puta, nešto me zaboli da me opomene da se vratim. Tada na scenu stupa moja mustra - poklonim sebi neku lepu reč, promenim fokus na nešto dobro i lepo, i osetim da sam za nijansu bolja nego što sam bila. Nema te cipele, haljine, ni tašne koja bi me obradovala više od napretka u radu na sebi. A nešto tako snažno, mora da je važno.   




No comments

Back to content