Moj blog - Nina Martinović Armbruster

Nina Martinović Armbruster
Go to content

Žito i kukolj

Nina Martinović Armbruster
Published by Nina Martinović Armbruster in Kolumne · 1 April 2020
Tags: Žitoikukoljžitokukolj
Žito i kukolj

„Strah je ubica uma“, jedna je od najupečatljivijih rečenica koju sam zapamtila iz serijala „Dina peščana planeta“ Frenka Herberta. Ta rečenica je bila deo obuke glavnoj junaka, a ja sam je kao neku mantru ponavljala nedeljama posle čitanja. I gle, nisam je kao većinu drugih koje su me fascinirale, zaboravila. Već decenijama mi kao neki reflektor bljesne u umu, svaki put kada osetim da strah počinje da obuzima ljude oko mene. To je takođe alarm koji me natera da se zapitam da li i ja osećam strah. I u takvim situacijama, obično i bude tako. Onda tu rečenicu primenim i na sebi. Strah je ubica uma.
Svoj recept za prevazilaženje straha sam već nebrojeno puta podelila: osećaj zahvalnosti i ljubavi. Odmah prionem na nabrajanje svega onoga na čemu sam životu zahvalna i moja se energija promeni. Srce se umiri, a um počne da radi u normalnom režimu, bez paničnih misli koje uništavaju spokoj. Kada se um razbistri, setim se da duboko i svesno dišem, i odjednom slika stvarnosti oko mene, potpuno se promeni. Nemam potrebu da ljudima oko sebe držim lekcije o strahu. Međutim, moj mir i spokoj budu vrlo efikasni kada je pomoć drugima u pitanju. I oni lakše odagnaju strah (pogotovo ako se sete da toj vibraciji straha kažu „vidim te“) i počnu staloženije da razmišljaju.

Ova moja generacija je toliko puta već bila u raznim „kriznim“ situacijama, da već možemo da sagledamo scenario po kojem se događaji nižu, a svaki put su krajnosti jedne iste priče sve udaljenije. Tako je i ova kriza sa virusom koja je obuzela celu planetu podelila ljude na one koji misle da je to zdravstvena katastrofa svetskih razmera i one koji misle da je običan virus gripa koji je zloupotrebljen da se ljudima lakše manipuliše. Jedni tvrde da je sve to maslo najvećih svetskih moćnika, a drugi da smo sami krivi što smo neozbiljno shvatili zdravstvenu pretnju. Jedni misle da je uzrok svemu napredna tehnoogija, drugi misle da bi se bez napredne tehnologije svet urušio. Jedni se pridržavaju preporučenih pravila ponašanja, drugi ih namerno krše. Jedni su smireni, trude se da se prilagode i izvuku najbolje iz ove situacije, drugi prave drame i pogoršavaju svoje mentalno stanje, kao i stanje svih oko sebe. Jedni neprestano gledaju u TV, čekajući nove, sve gore vesti, drugi čitaju knjige, slušaju muziku, nešto kreiraju i rade nešto za podizanje svoje vibracije. Jedni po društvanim mrežama šalju upozoravajuće (čitaj panične) poruke, a drugi šalju šaljive. I sve tako, kao i u svakoj izmišljenoj ili realnoj kriznoj situaciji do sada.  I svi su u pravu. Stvarno to mislim.

Ta naša dualnost u kojoj za sada još uvek živimo, sve se više naglašava, toliko se krajnosti rastežu da imam osećaj da će do pucanja vrlo skoro doći. I onda ćemo se razdvojiti. Počećemo da živimo kao da smo u dve potpuno odvojene dimenzije. Jednu bih nazvala dimenzijom ljubavi, drugu dimenzijom straha. Potpuno sam uverena da svakim svojim, i najsitnijim izborom, krčimo sebi put ka jednoj od njih. U svakoj situaciji odlučujemo hoćemo li po svojim njivama postojanja sejati žito ili kukolj, samo je važno jesmo li naučili da raspoznamo koje je koje seme. Ja verujem da jesmo. Ko nije, još uvek ima priliku.



No comments

Back to content