U to vreme već smo bili zajedno oko dve godine.

I živeli smo zajedno, skoro isto toliko. Tako je to kad se u nekim zrelim godinama prepoznate i po sjaju u oku shvatite da reči nisu potrebne, i da nema tu šta da se razmišlja ili čeka. Ako imate hrabrosti da poslušate srce, to je to...

Letnji intenziv porodičnog rasporeda, doveo nas je ponovo na Korčulu, ostrvo koje nam se na prethodnom krstarenju oboma najviše dopalo. Bilo je to negde na sredini krstarenja, iskrcali smo se na ostrvo nakon divnog dana ispunjenog radionicama, meditacijama, kupanjem i divnim muzičkim programom klape koju nam je kapetan te večeri organizovao. Sve je bilo lepo. Šetali smo se polupoznatim uličicama, a on, moj momak,  bio je nekako čudno neodlučan, što mu uopšte nije svojstveno... te kojom ćemo ulicom, te da li da se vrati po kameru, te hoćemo ovo ili ono...? Nakon prvog čuđenja, počelo je sve to da mi stvara nelagodnost... šta mu je? U tom smo naišli na podnožje zvonika i hoćemo, nećemo, gužva je nije, naporno je, nije, odlučimo da se popnemo. Još nam oni što naplaćuju samo pokažu rukom da prođemo. Iz nekog razloga nam poklone taj doživljaj.

Korcula veridbaPopnemo se na zvonik, a pogled fantastičan! I nekako odjednom nema gužve, nema ljudi, samo nas dvoje. Mesec i njegov treperavi odsjaj u moru punili su me blagošću i milinom i upijala sam žedno tu lepotu dubokim udasima. Čista romantika! Kakav doživljaj... a onda, najneočekivanije od svih najneočekivanijih iznenađenja na svetu! Crvena kutijica za prsten, našla se na ogradi ispred mene! I njegove oči, svetlucave na mesečini i neko potpuno nerazumljivo pitanje jer mi u ušima bubnja gromoglasna buka... Ja se zbunila! Ja? Da, jesam, priznajem. Pričali smo mi o tome ranije... i zaključili oboje da nam je do forme, a tek do papira, stalo k’o do lanjskog snega. Njemu je tako iz iskustva, a meni iz nekih mojih starih uverenja. Ali eto, on se predomislio, a ja na uverenja potpuno zaboravila (tako je to kad uverenjima istekne rok trajanja).

U tom najsrećnijem momentu naše veze do tada, ja kažem kako bi se moja mama tome najviše radovala, i zaključimo u romantičnom zanosu kako nas sigurno negde sa neba naše mame posmatraju i raduju se našoj sreći. U tom trenutku čujemo da se neko penje na toranj, nećemo više biti sami. I obradujemo se, jer su to dve učesnice intenziva, drage prijateljice iz Nemačke. Ja odmah poletim u tipičnu žensku ciku i saopštim Silviji koja nam je prva prišla, šta mi se upravo dogodilo i pokažem joj prsten, i ona me zagrli nežno i snažno, radujući se iskreno mojim suzama radosnicama i čestitajući nam divan čin.

Nešto mi je posebno draga ta Silvija, mada nikada nismo mnogo pričale. Često smo bile zajedno u raznim radovima, osećale smo jedna drugu, prija mi jako nena blizina, nežnost i neka tiha stidljivost koja joj obavija celo biće, a opet osećam vulkan života u njoj. Tako mi je sve to nekako blisko, kao da mi je poznat taj osećaj kada sam u njenoj blizini. Čudesno radi to „polje“ koje nam se svima pokazuje u radovima na porodičnom rasporedu. Svima nam otkriva tako mnogo toga što osećamo, a tako malo toga razumemo. Najlepše od svega je što ni ne moramo da razumemo, važno je da osećamo, tako mnogo toga „ispravljamo“ i život lakše nastavljamo. Tek kasnije Silvija me je podsetila i postalo mi je jasno zašto se baš ona našla prva na tom zvoniku i prva nam čestitala radost: u mojim prethodnim radovima na intenzivu porodičnog rasporeda,  baš nju, Silviju, birala sam da bude predstavnica za moju mamu.      

 

orderlogo Kliknite na ovu sličicu i otkrijte više o porodičnom rasporedu

Podržite naš rad

Support Our Work



Prijava za novosti

Prijatelji

Lecimo se homeopatski baner

Masaža Zoki

drvo zivota

Zeleni cardaci2

kundalini baner za naslovnu

Denis baner mali

Pex-art-small

Podeli na društvenim mrežama

Submit to FacebookSubmit to Google BookmarksSubmit to Twitter