Na svega nekoliko dana pred moje venčanje

Nedavno sam svojoj dragoj tetki sugerisala da je vreme da prestane da na život gleda iz ugla deteta koje je bilo povređivano. Vreme je da otpusti te stare obrasce i da već jednom pogleda svet drugim očima, očima odrasle, zrele osobe, koja više nema strahove od povređivanja jer više nije nejaka i nezaštićena. Rekoh joj „Tetkice, ali prošlo je 70 godina od tvog nesrećnog detinjstva, mogla bi da počneš da ga zaboravljaš!“ Rekoh joj to u polu-šali jer znam da se može prevazići u mislima ono što smo doživeli, ali emotivni okidači rade svoj „posao“ na drugim nivoima i oko njih je potrebno mnogo više truda i rada da bi se sve to „ispeglalo“ i prestalo da nas ometa u životu.

Moja je tetka sestra bliznakinja moje pokojne mame. Mamina svest je za razliku od tetkine, popustila pod pritiskom tereta nesrećnog detinjstva i nakon nekolicine lepih trenutaka koji su joj obasjali život, potiskivanjem i nesećanjem polako se sklanjala u za nju manje bolne, ali svakako pogubne prostore alchajmerove bolesti. Ne želeći da delim maminu sudbinu, a ni tetkinu ništa lakšu, ispunjenu konstantnim nezadovoljsvom, bolom i patnjom, počela sam odavno da čeprkam po sopstvenim uverenjima, navikama, emocijama i krenula u potragu za programima koje čuvam u svojim genima.

Homeopatija mi je pomogla da neke od njih prilično bezbolno i neprimetno izbrišem ili prepravim.  A mnoge tehnike koje sam isprobala kao što je EFT, pomogle su mi da neke prepoznam i da ih se lako oslobodim. A porodični raspored omogućio mi je da mnogo toga „vidim“ osetim, osvestim i integrišem, da čak i zavolim i prihvatim i gle čuda, jedan po jedan problem tj. „tema“ gubili su na snazi i na značaju i polako nestajali. I osećaj tuge i krivice, i čudnog osećaja da mi nešto stalno fali, i novca, i karijere i punog potencijala i naravno, tema partnerstva... sve je nekako došlo na svoje mesto.

Nina sa buketomI evo me par dana pred svoje venčanje. Najzad. Srećna, zadovoljna, voljena, sva u radosti. A ipak, probudih se ujutro sva napeta. Neki teški snovi me morili svu noć. Znam, to izlaze ostaci starih programčića, napuštaju me lagodno kroz snove, ukazuju na delove mene koje još treba da zavolim, ali ipak... šta mi to kvari ove trenutke? Znam i to da je to strah. Jer samo iz straha javljaju se te vrste titraja u stomaku... Ali zašto sada? Neće da ode dok ga ne imenujem, dok sama ne nađem odgovore od čega me je strah, a sama ne mogu, ne vidim sebe, potrebno mi je „ogledalo“ da se vidim. Sva sreća pa imamo ogledala u životu, u deci, u roditeljima, prijateljima i drugim bliskim osobama, a ja ga imam u svome, za koji dan „gospodinu mužu“. Naravno da me oseti čim me pogleda, a i pre toga. Već više od dve godine dišemo u istom ritmu. I nije mu trebalo mnogo da me pitanjem navede da izustim da me je strah, i da iz mene izleti da se moja mama u meni plaši jer za nju, brak je najava tuge, najava razvoda, razočarenja, patnje, nerazumevanja i bola... I stezanje u grlu i nekoliko suza i ogromno olakšanje zbog nečega što je duboko potisnuto bilo, a sada sa lakoćom, oslobođeno izronilo, na površinu svesti, gde se u život rastvorilo... I onda se njegove oči pretvore u onu poznatu dubinu... dve crne tačke za koje slutim da su otvori tunela što vode do samog središta svega što jeste... i onda se obrati mojoj mami u meni i reče joj da ovaj brak donosi i daje sigurnost, a ta sigurnost najveću moguću slobodu. Kakvo ogromno olakšanje! Kakva radost koju sam gotovo mogla da čujem kako talasa i ispunjava sve kutke moje duše! O kakva zahvalnost što sam ga srela i što smo se prepoznali.

Poznajemo se mi više od dvadeset godina, radili smo zajedno u više nekih životnih faza, ali nismo se prepoznali. Bio mi je oduvek drag i zgodan i autoritet i prijatan onako duhovit, inteligentan i stabilan... nisu mi razne tehnike i metode pomogle da ga sretnem, ali su mi pomogle da sebe sretnem, da se ucelovim, da se zavolim, prepoznam i osvestim i tek tako ispunjena sobom, cela, njega „vidim“ i „prepoznam“ onakvim kakav mi je dat da zajedno rastemo, da se razvijamo, da se kroz ljubav i razumevanje podržavamo i u svakom smislu napredujemo.

Prva bracna kafaNa početku smo još jedne životne faze, još jedne stepenice ispunjenja i radosti. Svesni da je svaki trenutak, bio on viđen kao bolan ili kao radostan, prilika da napredujemo, da se menjamo i postajemo bolji ljudi. I moja draga tetka, raduje se mojoj radosti i mama se raduje znam, a meni je jasno da njihove programe, iako nosim u sebi, uopšte više ne moram da živim, nego da ih svaki put prepoznam, da im se zahvalim na prilici da rastem i da nastavim dalje na svom putu. A u dvoje, žurka zvana život, još je zanimljivija. I što je dvoje svesnije, živeće radosnije.

Kad mi u ogledalu ne prija odraz

U širok osmeh razvučem svoj obraz

Kad malo popravim crte svog lika

Celoga sveta se promeni slika  

 

Podržite naš rad

Support Our Work



Prijava za novosti

Prijatelji

Lecimo se homeopatski baner

Masaža Zoki

drvo zivota

Zeleni cardaci2

kundalini baner za naslovnu

Denis baner mali

Pex-art-small

Podeli na društvenim mrežama

Submit to FacebookSubmit to Google BookmarksSubmit to Twitter