Kao klinka, bavila sam se sportom. Bila su to lepa iskustva, lepo druženje i upoznavanje sa granicama sopstvenog tela i uma. Ali priznajem, najlepše od svega, bilo mi je pobeđivanje.

Slušam kako se odvija većina razovora u mom okruženju. Svi se žale da nešto na stižu i da nemaju vremena, a na poslu je ludnica. Uverila sam se da u život prizivamo ono o čemu razmišljamo i o čemu stalno razgovaramo, pa smatram da je isti slučaj i sa vremenom...

Što volim kad sretnem nekoga sa kim se dugo nisam videla, pa krenemo u priču gde je bila, šta je radila, kako se osećala i kako se oseća sada... Uvek iz takvih priča nešto novo naučim, nešto sagledam i imam

Poznajete li ljude koji ostavljaju utisak da im je sve u životu potaman, a ipak odišu nekim teškim nezadovoljstvom? Takvim se ljudima obično čudimo, ne razumemeo ih, čak ih smatramo razmaženim prinčevima i princezama koji hoće ’leba preko pogače.

Sećajući se svojih mladalačkih dana ispunjenih sportskim takmičenjima, podsetila sam se jedne ulične trke na kojoj sam učestvovala još u osnovnoj školi. Osvojila sam tada srebrnu medalju i danima posle toga prepričavala kako mi je zlatna izmakla za dlaku.

Naš kućni ljubimac, papagaj Krle, ume da zviždi nekoliko melodija, ume da se ljulja na ljuljašci, ume da se brčka u pojilici, ali ne ume da leti. Osim u iznenadnim napadima straha.

Otuđili smo se jedni od drugih. Više se ne posećujemo, čujemo se telefonom ili preko skajpa ili preko vajbera...Nismo više povezani realno, nego virtuelno. Pa dobro, neko bi rekao da je to dobro,

Kad sam bila mala, zimi sam volela da provodim vreme napolju. Kad je bilo jako hladno, napolju su nas čekale klize. Klize su duguljaste zaleđene površine na stazama. Prvo su to bile bare, a kada se bare zalede, nastanu klize, sa dugim „i“.