Poznajete li ljude koji ostavljaju utisak da im je sve u životu potaman, a ipak odišu nekim teškim nezadovoljstvom? Takvim se ljudima obično čudimo, ne razumemeo ih, čak ih smatramo razmaženim prinčevima i princezama koji hoće ’leba preko pogače.

Sećajući se svojih mladalačkih dana ispunjenih sportskim takmičenjima, podsetila sam se jedne ulične trke na kojoj sam učestvovala još u osnovnoj školi. Osvojila sam tada srebrnu medalju i danima posle toga prepričavala kako mi je zlatna izmakla za dlaku.

Naš kućni ljubimac, papagaj Krle, ume da zviždi nekoliko melodija, ume da se ljulja na ljuljašci, ume da se brčka u pojilici, ali ne ume da leti. Osim u iznenadnim napadima straha.

Otuđili smo se jedni od drugih. Više se ne posećujemo, čujemo se telefonom ili preko skajpa ili preko vajbera...Nismo više povezani realno, nego virtuelno. Pa dobro, neko bi rekao da je to dobro,

Kad sam bila mala, zimi sam volela da provodim vreme napolju. Kad je bilo jako hladno, napolju su nas čekale klize. Klize su duguljaste zaleđene površine na stazama. Prvo su to bile bare, a kada se bare zalede, nastanu klize, sa dugim „i“.

Poslednjih nekoliko decenija verovanje da je sve u životu zacrtano sudbinom, zamenilo je verovanje da sve u našem životu zavisi od naših misli. Čak i oni koji nikada nisu čuli za oca Tadeja, čuli su za naslov knjige sa njegovim besedama: Kakve su ti misli, takav ti je život.

Vozim jedan stari bicikl koji sam nasledila od moje pokojne mame. Volim tu vožnju na dva točka, gde sam u bliskom kontaktu sa okolinom, lako zaobiđem saobraćajnu gužvu, nemam sekiraciju zbog parkinga i stignem uvek na vreme. Na dan maminog rođendana, nešto sam se bila raznežila i odlučila da ga obeležim tako što ću da ukrasim bicikl.

Kada je pre mnogo godina snažan vetar oborio moju mezimicu trešnju, bila sam se jako potresla. Jeste da sam volela da jedem njene plodove, ali ne, nije to... Imali smo još trešanja, znala sam da ću i dalje moći da ih jedem, ali ova... ova je bila posebna.