Unutra

Published by Nina Martinović Armbruster u Kolumne · 15 Oktobar 2020
Tags: unutra, gužva, Beograd, prestonica, svest, svesnost, podsetnik

Unutra

Bila sam u prestonici, u jednodnevnoj poseti. Kao i svaki put kada sama vozim, imam unapred malu nervozu zbog saobraćajne gužve u koju ću tamo upasti, jer uvek je gužva, koje god da je doba dana. Ta navika da mislim o gužvi kada mislim o Beogradu, koju sam stekla još od ranog detinjstva, toliko je snažno urezana u moju podsvest, da se nikada ne setim da unapred proverim o čemu i na koji način razmišljam, nego joj se samo prepustim, kao da ima neku moć nada mnom. A ima, naravno, kao i sve navike koje sam u životu stekla i koje uslovljavaju da se ponašam automatizovano.

Stignem ja lepo i udobno u Beograd, uključim navigaciju i kreće poznato ludilo. Stalno se čuju sirene, automobili se guraju jedni uz druge, oni veliki, kao da nemaju žmigavce, skreću naglo i bez upozorenja, i još se ljute što im ne čitam misli, pešaci iskaču kao iz zasede... u jednom trenutku sve izgleda kao totalni haos. Ja osećam umor i nervozu i jedva čekam da se izvučem iz svega toga. Na jednom semaforu, dok traje predah od sve te panike, pogledam lica ljudi na ulici i počnem da u sebi jadikujem, kako su sva lica smrknuta i kako su svi nervozni i ljuti i kako sve zbog toga izgleda kao da je sivo. I onda odjednom, od nekud iznutra dođe glas koji kao da mi šapne: „Unutra.“ Glasić je bio tih i nežan, ali je efekat bio veoma snažan. Kao da me je drmnula struja. Shvatila sam istog momenta da me to moja svest poziva da pogledam unutra, u sebe, da tamo potražim mir i lepotu, i automatski sam duboko i lagano udahnula. Kakva neverovatna promena se desila, istog trenutka! Kao da je neka velika, moćna sila strgnula sivu zavesu nervoze sa mene. Pa da, kako se toga nisam ranije setila? Pa jedan svestan udah i izdah munjevitom brzinom uspostavlja potrebnu ravnotežu iznutra, a onda je i napolju sve mnogo drugačije.

Odjednom primećujem da ima nekog lepog drveća okolo, da ima nekih nasmejanih ljudi, da ima i ljubaznih, smirenih vozača, i zelena svetla na semaforima počinju da se pale kuda god da krenem. Neke fasade odjednom zasijaše neverovatnom lepotom. Ma, da li je moguće? Moguće je. Samo još da ova relativno nova navika da duboko i svesno udahnem i uđem unutra, nadvlada onu staru koja uporno tvrdi da moram da budem nervozna kada sam u saobraćajnoj gužvi, i život će dobiti još jedan novi, mnogo lepši smisao.

Znam da postoji naučno objašnjenje zašto lakše podležemo onim starim uverenjima koja upozoravaju o negativnim ishodima, nego onima koja upućuju na pozitivne, ali ipak mi je neshvatljivo da se to tako duboko ukoreni, da većini ljudi deluje uzaludan i pokušaj da nešto promene. A tako je lako pogledati u sebe, potražiti iznutra osećaj mira i sklada i onda iz tog unutrašnjeg „ambijenta“ posmatrati spoljašnji svet. Velika je to odgovornost priznajem, ostaviti bez energetskog obroka sve one sive oblačiće oko mene, koje sam od malena hranila svojim nezadovoljstvom i nervozom, ali dolazi vreme svesnosti, a tu za njih više mesta nema. I tako se lepo završilo to moje putovanje i verujem da ću i sledeći put upotrebiti tu mustru zvanu „unutra“: da se pre svakog potencijalno napornog putovanja, prisetim svesnog, dubokog disanja.

****

Jeste li imali sličnih iskustava? Ostavite kometar ispod ili podelite tekst, ako mislite da bi još nekome bilo korisno. Hvala i svako dobro.

reviews