U tunelu

Idi na sadržaj

U tunelu

Nina Martinović Armbruster
Published by Nina Martinović Armbruster u Kolumne · 7 Februar 2021
Tags: Tunelsvetlonakrajutunelasvetlosvesnostsvestrazvoj
U tunelu

 
Osećaj kao da sam zaglavljena u tunelu, jedan je od onih osećaja koje baš ne volim. Ali volela, ne volela, dešava mi se povremeno, jer je to jedan od sigurnih načina da se o sebi i svom ponašanju zapitam, da malo o svom životnom putu razmislim i da se blagoslovena novim odgovorima, dalje kroz život zaputim. Znam da ima i onih ljudi koji takav osećaj imaju konstantno – danima, mesecima, neki čak i godinama, zbog toga mi je baš žao. Ja imam tu sreću da sam kroz život naučila da uvek potražim svetlo na kraju tunela, a što je najvažnije, da ga budem svesna, čak i kada ga ne vidim.
Svetlo na kraju tunela je neminovnost, inače to u šta sam ušla ne bi bio tunel, nego pećina. Tunel uvek ima dva kraja, a na izlazu uvek čeka svetlo. Postoje dva slučaja kada to svetlo ne mogu da vidim: kada je u tunelu krivina, pa svetlost ne dopire do mene, ili kada mi pažnju skrenu mračni detalji u tunelu, zbog kojih zaboravim da je svetlo na kraju. To nam se dešava u životu, svima. Imam neki osećaj da je sve u redu i da idem ka nekoj svojoj životnoj viziji sigurnim korakom, ka tom svetlu na kraju tunela, a onda me nešto ili neko spotakne na tom putu. Prva, automatska, ili bolje reći naučena reakcija je da se naljutim na taj ometajući faktor, da zbog njega negodujem, da se durim ili svađam. Veći deo života provodim upravo nastojeći da tu svoju prvu, automatizovanu reakciju suzbijem, da je preskočim i odmah pređem na nešto korisniju, svesniju reakciju. To je jedno vešedecenijsko učenje u kojem stalno dobijam nove lekcije i domaće zadatke.

Kada bih se spotakla o neki veći kamen na tom putu, umela bih dugo da se bakćem njime. Začuđeno bih ga ispitivala sa svih strana sa pitanjem kako baš na tom mestu da stoji takva kamenčina. Zagledala bih ga tražeći neki znak na njemu zbog čega se baš tu zatekao preprečivši mi put. I ne retko bih se ljutila na njega, na onoga ko ga je tu ostavio ili namestio, u glavi bih ispredala scenarija po kojima je neko namerno baš tu, na tom mestiu i u tom trenutku tu veliku prepreku u mom životu postavio. Samo što ne bih zagrlila taj kamen koliko bih mu svu svoju pažnju posvetila. U tim trenucima, potpuno bih iz vida izgubila svetlo na kraju tunela, i tunel bi postao mračan, zagušljiv, gotovo nepodnošljiv. A ako bih samo pomislila na to svetlo, kamen bi već bio manje zanimljiv, potražila bih razloge zašto sam se o njega spotakla i vrlo bih brzo nastavila dalje ka onom svetlu. Razlozi obično budu moja nepažnja, neka brzopletost ili jednostavno bivanje izvan sadašnjeg trenutka, što uvek prouzrokuje neku nesmotrenost. Dakle, razlog za spoticanje, uglavnom bude moja nesvesnost.
 

Predano vežbam da budem prisutna u sadašnjem trenutku i sve su kraći periodi u kojima zaboravljam na svetlost na kraju tunela, sve kraće grleći kamen koji me je omeo na putu. Moja uverenost da idem ka sjajnom, sve boljem i lepšem životu, pojačava moju veru u svetlo na kraju tunela i umesto ljutnje, budi zahvalnost prema svakom kamenu koji mi to putovanje ne osujećuje, nego mene osnažuje. Budno pazim da se u tunelu ne zaglavim, nego ka svetlu da nastavim.



0
reviews

Nazad na sadržaj