Osećaj kao da sam zaglavljena u tunelu, jedan je od onih osećaja koje baš ne volim. Ali volela, ne volela, dešava mi se povremeno, jer je to jedan od sigurnih načina da se o sebi i svom ponašanju...

Još mnogo pre nego što sam čula da je promena jedina konstanta u životu, uviđala sam da jedino menjanjem nekih svojih osobina, navika, uglova posmatranja i mišljenja, mogu da promenim nešto u životu. Čak i u onim životnim periodima kada je izgledalo kao da na sve strane cure med i mleko, onaj sićušni crv...

Tako se radujem kada primećujem neke stvari, događaje, osećaje i svoje misli koje ranije nisam primećivala. Za mene, to je znak da se razvijam, da rastem i da napredujem. Godinama se trudim da primećujem svoje misli, a one se u glavnom bez moje kontrole roje u glavi, bave se brigama o budućnosti, ili nekim...

Pripadnica sam onog povremeno osporavanog kruga ljudi koji smatra da u svakom trenutku svaki čovek ima izbor. Imam pravo na izbor pre svega u svom odnosu na neku pojavu, čoveka ili situaciju, pa onda kada izaberem iz kog ugla posmatram stvari, onda imam pravo da izaberem u kom pravcu ću da delujem. Ovih sam dana...

Prvo sam mislila da sam došla na ovaj svet da bih radila nešto jako važno. Onda sam neko vreme mislila kako mi ljudi i okolnosti ne dozvoljavaju da radim to nešto važno. Onda sam mislila da ništa nema smisla i rešila...

Otuđili smo se jedni od drugih. Više se ne posećujemo, čujemo se telefonom ili preko skajpa ili preko vajbera...Nismo više povezani realno, nego virtuelno. Pa dobro, neko bi rekao da je to dobro,