Prosečan čovek danas bez mnogo razmišljanja poseže za raznim drogama kako bi ublažio one „normalne“ i „svakodnevne“ tegobe. Ako ne može da zaspi, proguta pilulu. Ako se prejeo, proguta pilulu. Ako ga zaboli glava...

Koliko god da imamo, uvek više želimo. Ljudski je to. Želiš uvek više, bolje, veće, jer to jeste način da se razvijamo i da kao ljudska bića rastemo. Ali više puta se pokazalo da me život mnogostruko nagradi baš onda kada nešto dam. Pod uslovom da to što dajem, dajem od srca.

Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. Ovu sam misao Branka Radičevića dugo doživljavala kao netačnu. Nije da nisam volela da idem u školu, ali činilo mi se da ono „najlepše“ njoj ne pripada.

Danas mi nije neki dan. Dođe tako s vremena na vreme neki trenutak od kojeg mi posivi dan. Svakome dođe. Samo, neki ga od obaveza ni ne primete, nekima je skoro svaki dan takav, neki ga prespavaju, a neki negiraju. Ovi poslednji su mi najzanimljiviji jer...

Vozim jedan stari bicikl koji sam nasledila od moje pokojne mame. Volim tu vožnju na dva točka, gde sam u bliskom kontaktu sa okolinom, lako zaobiđem saobraćajnu gužvu, nemam sekiraciju zbog parkinga i stignem uvek na vreme. Na dan maminog rođendana, nešto sam se bila raznežila i odlučila da ga obeležim tako što ću da ukrasim bicikl.