Još mnogo pre nego što sam čula da je promena jedina konstanta u životu, uviđala sam da jedino menjanjem nekih svojih osobina, navika, uglova posmatranja i mišljenja, mogu da promenim nešto u životu. Čak i u onim životnim periodima kada je izgledalo kao da na sve strane cure med i mleko, onaj sićušni crv...

Tako se radujem kada primećujem neke stvari, događaje, osećaje i svoje misli koje ranije nisam primećivala. Za mene, to je znak da se razvijam, da rastem i da napredujem. Godinama se trudim da primećujem svoje misli, a one se u glavnom bez moje kontrole roje u glavi, bave se brigama o budućnosti, ili nekim...

Prvo sam mislila da sam došla na ovaj svet da bih radila nešto jako važno. Onda sam neko vreme mislila kako mi ljudi i okolnosti ne dozvoljavaju da radim to nešto važno. Onda sam mislila da ništa nema smisla i rešila...

Otuđili smo se jedni od drugih. Više se ne posećujemo, čujemo se telefonom ili preko skajpa ili preko vajbera...Nismo više povezani realno, nego virtuelno. Pa dobro, neko bi rekao da je to dobro,