Moj blog - Nina Martinović Armbruster

Idi na sadržaj

Mrak se gasi

Pripadnica sam onog povremeno osporavanog kruga ljudi koji smatra da u svakom trenutku svaki čovek ima izbor. Imam pravo na izbor pre svega u svom odnosu na neku pojavu, čoveka ili situaciju, pa onda kada izaberem iz kog ugla posmatram stvari, onda imam pravo da izaberem u kom pravcu ću da delujem. Ovih sam dana...

Čovek Most

Podvig je bleda reč u odnosu na ono što se desilo početkom tih nesrećnih devedesetih, tokom jedne od bezbroj kriza kroz koje smo mi sa ovih prostora prolazili. U vreme kada u našoj zemlji ništa nije bilo izgrađeno, ljudi predvođeni čovekom snažne volje i ogromne energije, uspeli su da izdejstvuju nešto o čemu su generacije pre njih maštale. Uspeli su da...

Bolje joga nego droga

Prosečan čovek danas bez mnogo razmišljanja poseže za raznim drogama kako bi ublažio one „normalne“ i „svakodnevne“ tegobe. Ako ne može da zaspi, proguta pilulu. Ako se prejeo, proguta pilulu. Ako ga zaboli glava...

Iluzija razdvojenosti

Knjige koje sam gutala pre desetak godina, govorile su o promenama na planeti i u svemiru, govorile su o kraju sveta kakav poznajemo. Radovala sam se tim promenama unapred. Radovala sam se nestanku zlobe...

Mesija

Ima među nama tih nekih zemljoljubaca, kojima planeta Zemlja znači mnogo više od nekog nebeskog tela po kojem se malo švrćkamo. Zemljoljupci Zemlju doživljavaju kao živo biće koje...

Davanje


Koliko god da imamo, uvek više želimo. Ljudski je to. Želiš uvek više, bolje, veće, jer to jeste način da se razvijamo i da kao ljudska bića rastemo. Ali više puta se pokazalo da me život mnogostruko nagradi baš onda kada nešto dam. Pod uslovom da to što dajem, dajem od srca.

Lančane poruke

Doba samoizolacije shvatila sam kao fantastičnu priliku da se posvetim sebi. Posmatram sve ovo kao neku vrstu zatvora u koji sam ne baš svojom voljom, ali kako pravila nalažu tako sam zatvorila sve ono što čini svakodnevicu van mog kućnog okruženja. Dakle, ja sam ih strpala u zatvor.

Žito i kukolj

„Strah je ubica uma“, jedna je od najupečatljivijih rečenica koju sam zapamtila iz serijala „Dina peščana planeta“ Frenka Herberta. Ta rečenica je bila deo obuke glavnoj junaka, a ja sam je kao neku mantru ponavljala nedeljama posle čitanja. I gle, nisam je kao većinu drugih koje su me fascinirale, zaboravila.
Nazad na sadržaj