„Strah je ubica uma“, jedna je od najupečatljivijih rečenica koju sam zapamtila iz serijala „Dina peščana planeta“ Frenka Herberta. Ta rečenica je bila deo obuke glavnoj junaka, a ja sam je kao neku mantru ponavljala nedeljama posle čitanja. I gle, nisam je kao većinu drugih koje su me fascinirale, zaboravila.

Svaka neželjena situacija u životu, ma koliko bolna u početku, na kraju se pokaže kao savršena prilika za napredak, razvoj, rast, učenje, osvešćivanje, sazrevanje... zavisi ko je šta trenutno u stanju da iskusi. Neophodno je da obraćam pažnju na to šta se dešava,

Jedne su godine kod mojih u bašti, jabuke jako dobro rodile. Domaće, mirisne, slatke, kisele, crvene, šarene, krupne, sitne... bilo ih je za svačiji ukus i bilo ih je stvarno mnogo. Budući da familijarno nemamo crtu preduzimljivosti, nismo se od jabuka oparili, ali smo uživali u deljenju, davanju, poklanjanju, a dosta ih je otišlo i u rakiju.

U više navrata čula sam kako neki mudri ljudi govore da je internet izmišljen samo zato da bi nam jasno pokazao kako Univerzum funkcioniše. Uopšte ne moramo da poznajemo elektroniku, bežičnu tehnologiju niti zakonitosti iz bilo koje naučne oblasti,

Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. Ovu sam misao Branka Radičevića dugo doživljavala kao netačnu. Nije da nisam volela da idem u školu, ali činilo mi se da ono „najlepše“ njoj ne pripada.

Dok se u nekim krugovima raspreda o novom, ultra, mega, super, ekstra modelu mobilnog telefona, automobila ili cipela, u drugim krugovima raspravlja se o novoj tehnici samospoznaje...

Postojala je neka emisija pre nekoliko decenija, u kojoj su nuđeni odgovori na razna, ponekad šašava, ponekad ozbiljna pitanja. Špica i muzika bile su neobične i za to vreme rekla bih prilično avangardne. Ne sećam se

Prvo sam mislila da sam došla na ovaj svet da bih radila nešto jako važno. Onda sam neko vreme mislila kako mi ljudi i okolnosti ne dozvoljavaju da radim to nešto važno. Onda sam mislila da ništa nema smisla i rešila...