Danas mi nije neki dan. Dođe tako s vremena na vreme neki trenutak od kojeg mi posivi dan. Svakome dođe. Samo, neki ga od obaveza ni ne primete, nekima je skoro svaki dan takav, neki ga prespavaju, a neki negiraju. Ovi poslednji su mi najzanimljiviji jer...

Uzmeš čašu, otvoriš slavinu i voda poteče. Šta tu ima čudno? Vode ima na sve strane i na pretek, pa zašto bismo uopšte o njoj razmišljali ili pisali? Tako mi koji živimo u „civilizovanim“ delovima ove naše planete...

Jedan od gostiju u mojim emisijama (Miroslav Mika Marković) napravio je podelu ljudi na „ljude smisla“ i „ljude interesa“. Iako mi se dopala, podela mi se u početku činila kao suviše oštra i gruba, ali vremenom...

Kao klinka, bavila sam se sportom. Bila su to lepa iskustva, lepo druženje i upoznavanje sa granicama sopstvenog tela i uma. Ali priznajem, najlepše od svega, bilo mi je pobeđivanje.

Slušam kako se odvija većina razovora u mom okruženju. Svi se žale da nešto na stižu i da nemaju vremena, a na poslu je ludnica. Uverila sam se da u život prizivamo ono o čemu razmišljamo i o čemu stalno razgovaramo, pa smatram da je isti slučaj i sa vremenom...

Što volim kad sretnem nekoga sa kim se dugo nisam videla, pa krenemo u priču gde je bila, šta je radila, kako se osećala i kako se oseća sada... Uvek iz takvih priča nešto novo naučim, nešto sagledam i imam

Poznajete li ljude koji ostavljaju utisak da im je sve u životu potaman, a ipak odišu nekim teškim nezadovoljstvom? Takvim se ljudima obično čudimo, ne razumemeo ih, čak ih smatramo razmaženim prinčevima i princezama koji hoće ’leba preko pogače.

Sećajući se svojih mladalačkih dana ispunjenih sportskim takmičenjima, podsetila sam se jedne ulične trke na kojoj sam učestvovala još u osnovnoj školi. Osvojila sam tada srebrnu medalju i danima posle toga prepričavala kako mi je zlatna izmakla za dlaku.