Još mnogo pre nego što sam čula da je promena jedina konstanta u životu, uviđala sam da jedino menjanjem nekih svojih osobina, navika, uglova posmatranja i mišljenja, mogu da promenim nešto u životu. Čak i u onim životnim periodima kada je izgledalo kao da na sve strane cure med i mleko, onaj sićušni crv...

Prvo sam mislila da sam došla na ovaj svet da bih radila nešto jako važno. Onda sam neko vreme mislila kako mi ljudi i okolnosti ne dozvoljavaju da radim to nešto važno. Onda sam mislila da ništa nema smisla i rešila...

Jedan od gostiju u mojim emisijama (Miroslav Mika Marković) napravio je podelu ljudi na „ljude smisla“ i „ljude interesa“. Iako mi se dopala, podela mi se u početku činila kao suviše oštra i gruba, ali vremenom...

Kao klinka, bavila sam se sportom. Bila su to lepa iskustva, lepo druženje i upoznavanje sa granicama sopstvenog tela i uma. Ali priznajem, najlepše od svega, bilo mi je pobeđivanje.

Slušam kako se odvija većina razovora u mom okruženju. Svi se žale da nešto na stižu i da nemaju vremena, a na poslu je ludnica. Uverila sam se da u život prizivamo ono o čemu razmišljamo i o čemu stalno razgovaramo, pa smatram da je isti slučaj i sa vremenom...

Sećajući se svojih mladalačkih dana ispunjenih sportskim takmičenjima, podsetila sam se jedne ulične trke na kojoj sam učestvovala još u osnovnoj školi. Osvojila sam tada srebrnu medalju i danima posle toga prepričavala kako mi je zlatna izmakla za dlaku.

Otuđili smo se jedni od drugih. Više se ne posećujemo, čujemo se telefonom ili preko skajpa ili preko vajbera...Nismo više povezani realno, nego virtuelno. Pa dobro, neko bi rekao da je to dobro,